Popuštanje detetu

Фотографија корисника Zelena učionica

Ova fotografija je preuzeta sa fejsbuk stranice Zelena učionica, a komentar uz fotografiju predstavlja podsetnik za ono što „kvari“ decu. Na žalost, sa takvom decom se u svojoj nastavničkoj praksi sve češće srećem. To su takvi učenici koji ne prihvataju nikakve sugestije, iako imaju probleme sa postignućima ili sa vršnjacima, ili oba. Naviknuta da isteruju sve po svome, bez obzira što to možda i nije dobro za njih , takva deca tvrdoglavo nastavljaju svoje ponašanje samo da bi istrajali u praksi: ima da bude kako ja hoću! Znam da su deca uporna kada nešto žele i da može da vam se desi da posle 10 ponovljenih NE, ipak kažete DA, ali imajte u vidu da ste time potkopali svoj autoritet i kod deteta stvorili ideju da samo treba da bude uporno i dobiće ono što želi. Sledeći put će istrajati duže, a vi ćete, možda umorni od posla, zabrinuti zbog para ili nervozni iz nekihdrugih (sasvim opravdanih razloga), ponovo reći DA i time osustati od vaspitanja i svog deteta. Zato, dobro promislite pre nego što kažete NE, a onda ostanite dosledni. Naravno, dete zaslužuje i objašnjenje zbog čega nešto ne može da dobije ili ne sme da uradi, ali je besmisleno ponavljati objašnjenja beskonačno mnogo puta. Jedini ispravan način za negovanje doslednosti je da sa ovom pralsom počenete odmah po rođenju. Dok su mali, sve ide lakše, a kad porastu vi ste ih već navikli da slušaju i postavili temelje dobro vaspitanog deteta. Zato, ne odustajte od svoje dece! Nemojte ih razmaziti i popuštati samo zato što nemate strpljenja, volje ili iz bilo kojih drugih razloga. Vi ste odgovorni za svoje dete i one jeste vaša briga i prioritet.

Advertisements

Radne navike kod dece

Kao nastavnik koji se svakodnevno sreće sa rečenicom: „Nisam stigao da uradim domaći…“, a svesna da im ne zadajem mnogo, tek toliko da ponove ono što smo radili na česu i za šta je potrebno desetak minuta, zapitala sam se: gde je problem? U slučajevima koji su bili izraziti (učenik je imao veliki broj minusa za nedonešene domaće zadatke), odlučila bih se da pozovem roditelje da dođu na razgovor. U tim situacijama bih razgovor započinjala rečima: „Pozvala sam vas da popričamo kako možemo zajednički da pomognemo vašem detetu da postigne bolji uspeh…“, želeći da im stavim do znanja da ih nisam pozvala da dete kritikujem, već da mu pomognem i da to i od njih očekujem. Najčešća reakcija je bila: „Ali ja nemam vremena da sedim sa njim/njom i radim domaći!“. Odgovorala bih da to i ne očekujem, već da treba da odvoje samo jedan minut da dete podsete da treba da uradi domaći i isto toliko da provere da li je to i završio. Objasnila bih zašto je to neophodno i smatrala da smo se dogovorili. A onda bi usledilo iznenađenje: dete i dalje ne donosi domći! Zaista sam bila ljuta, ali ne na dete, već na roditelje.

Znam da situacija nije baš sjajna, mnogi roditelji se bore da obezbede egzistenciju za svoju porodicu, neki rade i po dva posla, ne vide decu po ceo dan…Pa gde je onda rešenje? Rešenje bi bilo u pravovremenom stvaranju radnih navika i to ne prilikom polaska u školu, već i mnogo, mnogo ranije.  Dok je dete malo, treba ga naučiti da ima obaveze, da je i po tome deo porodice, kao i da se te obaveze izvršavaju u tačno određenim delovima dana. Kako ste ih naučili da operu zube, tako je i sa ostalim. Recimo, kada završi igru, neka svoje igračke odloži na predviđeno mesto. Od toga možete napraviti i igru (jednu ti, jednu ja, pa da vidimo ko će brže!) i u početku raditi zajedno sa njim, ali se trudite da to prihvati kao obavezu koja je njegova. Stavite mu jasno do znanja da to očekujete od njega i ostanite u tome dosledni. Doslednost je ključ u vaspitavanju deteta, o čemu ste mogli da pročitate u prethodnom postu.

Kako dete raste, tako treba da dobija još po neki jednostavan zadatak koji predstavlja njegovu stalnu obavezu: da namesti krevet, ode u prodavnicu i slično. Objasnite mu da je porodica mesto u kome svako ima svoj zadatak i svako je važan točkić u njenom funkcionisanju. Ako neki točkić prestane da radi, to će se odraziti na funkcionisanje cele vaše male zajednice i zato svi imaju važnu ulogu u tome. Stvarajući detetu sitne i ne mnogo zahtevne obaveze koje su njegove i koje treba da uredno izvršava, postavljate osnov za kasnije bavljenje školskim obavezama. Radane navike se stvaraju od malih nogu i ne mogu se uvesti na prečac. Dete kome ste postepeno uvodili obaveze neće doživeti školu kao nešto što mu predstavlja dosadnu obavezu i samo ga odvaja od igre. Tada je i pravi trenutak da mu objasnite da će imati najviše vremena za igru, ako prvo završi školske obaveze. Kažite mu da će se bezbrižnije igrati kada zna da je sve završio. Naravno u početku budite tu za njega, pomozite mu savetima kako se uči, ali mu nemojte vi raditi domaći zadatak. Možda će biti potrebno da odvojite malo više vremena u pčetku, ali mislite na to da kada dete naučite samostalnom izvršavanju školskih obaveza, kasnije više nećete morati da se time bavite. Ipak, ostaje uvek dužnost roditelja da sa detetom popriča o tome šta je bilo u školi, interesujte se za predmete i njegov društveni život i time stvarajte odnos poverenja. I obavezno ga pitajte da li je uradio domaći, podsetite ga ponekad, ako se desi da zaboravlja. Obaveze nastavnika u podučavanju prestaju kada dete ode kući i tada je to briga i dužnost roditelja. I ponavljam, ne u smislu da vi radite domaći umesto njega ili da sedite pored njega dok ne uradi, već da samo vodite računa o tome da završi svoje obaveze na vreme.

Školski programi su ponekad preobimni i mi nastavnici tu malo šta možemo da promenimo. Lično, trudim se da ih ne opterećujem prevelikim obavezama kod kuće, ali neki minimum je neophodan za savladavanje gradiva. Takokđe, treba razumeti dete ako se nekada desi da ima previše obaveza (najčešće je to tokom perioda ocenjivanja). Tada će najviše pomoći razgovor i vaša pomoće se ogleda u tome da mu pomognete da se organizuje, kako bi postigao sve potrebno. Smatram da, a tome učim i svoje dete, je uz dobru organizaciju moguće postići sve: od školskih obaveza, preko hobija, do druženja sa prijateljima – za sve će biti vremena. Ipak, moraju se odrediti prioriteti i po tome funkcionisati. Dobre radne navike i dobra organizacija slobodnog vremena su ključ za uspeh vašeg deteta i vas kao roditelja. Vaše angažovanje oko stvaranja radnih navika kod deteta u najranijem uzrastu i njihovo održavanje kasnije biće nagradjeno vašim ponosom kada budete mogli da kažete: on/ona je samostalan, ja sa njim nemam problema.

Doslednost – ključ za uspešno roditeljstvo

Roditelj sam. A to znači da sam blagoslovena za osećaj za koji se jednostavno može reći: srećna sam jer imam dete, ali se njegova kompleksnost ne može opisati. One radosti koje sobom donosi roditeljstvo: od početnog gukanja, zagrljaja malenim ručicama, prvih reči, prvih koraka, pa sve do trenutaka kada ih pošaljemo u svet, su najtopliji osećaji koji se u jednom ljudskom biću stvaraju. Uživanje u gledanju kako dete raste je neprocenjivo i vredno svih drugih odricanja. A da li će tih odricanja biti manje ili više, zavisi, u velikoj merizavisi od nas samih.

Pored radosti koje pruža, roditeljstvo donosi sa sobom i potrebu da se odreknemo dela sebe u korist pravilnog vaspitavanja deteta. Staro pitanje: kada započeti sa vaspitavanjem, nosi već poznati odgovor: čim se dete rodi! Razmaziti ga ili biti strog? Pobornik sam ideje da deci treba postaviti jasne granice, a unutar tih granica im dozvoliti svu slobodu. Sloboda je neophodna za pravilan razvoj ličnosti, ali preterana i neograničena sloboda kod mladih bića koja tek uče šta je život, šta je ispravno i dobro za njih, a šta ne, svakako nije korisna. Deca ne vole lutanja, njima odgovara da se zna red. Beba koja je nahranjena, čista i zdrava, nema razloga da plače, zar ne? Tako je i sa starijom decom: ako ste zadovoljili sve njeihve osnovne potrebe, ona neće biti nervozna i razdražljiva. Nasuprot tome, deca koja ne jedu na vreme, pa pregladne, su razdražljiva i odbijaju da jedu iako su gladna. Možda će neko reći: ali on (ona) neće da jede! Prirodno je da je u određenim periodima razvoja detetu svakako interesantnije da se igra nego da jede. Ako ga prekinete u igri ili ako ga terate da jede kada se još nije dovoljno rasanilo, prirodno je da će odbijati i nastojati da ostvari ono do čega mu je u tom trenutku više stalo. Ipak, potrebno je da budete dosledni. Ako je ipak vreme da se jede, nađite način da detetu objasnite da je vreme za jelo, da ste spremili nešto fino, da ćete se posle zajedno igrati ili šta god da u tom trenutku predstavlja za njega motivaciju. Ključna reč je: NE ODUSTAJTE. Ne dozvolite da popustite na moljakanje i tvrdoglavost. Vi ste roditelj i Vi ste odrasli. A odrasli na kažu: „E pa videćeš kad ogladniš!“, ili nešto slično, što počinje da liči na durenje dva deteta.Kako sa hranom, isto je i sa svim drugim potrebama. Ako im zadovoljimo potrebe na pravi način, u pravo vreme, dete će biti raspoloženije za saradnju i lakše će poslušati.

Dobro razmislite kada postavljate granice. Ne preterujte u zahtevima, pregovarajte sa detetom oko nekih stvari za koje mislite da mu možete popustiti, ali kada se jednom dogovorite, NE ODUSTAJTE! Na primer, meni su svi govorili da ću morati da sklonim saksije sa cvećem kada mi dete bude prohodalo. Odlučila sam da je upravo na tom primeru učim šta znači poslušnost. Hiljadu puta sam rekla: no, no!, kada je htela da dira cveće, a ako bi baš bila uporna, nežno bih je sklonila i zaposlila nečim drugim. I tako, sve dok nije naučila i prestala da dira. Time sam joj pokazala više stvari: da mora da me sluša (ostavština za budućnost, kada su neke opasne situacije u pitanju), da sam uporna kada činim nešto za njeno dobro, da u mene može da ima poverenja jer ne menjam lako mišljenje i čvrsto stojim na svojim nogama. To sam činila i sa svim ostalim stvarima koje su važne za zdrav život i dobre navike. Nisam lagala. Govorila sam: „Da, ovaj lek je gorak, ali će ti pomoći da ozdraviš pa da opet možemo da idemo napolje da se igramo“. Ili: „Da, injekcija će malo boleti, ali nemoj da plačeš unapred. U redu je, ako te zaboli, da malo zaplačeš. Možda da probamo da zajedno brojimo do 10, pa ako boli…“Epilog je bio: nisam imala dete koje počinje da se dere već u hodniku, a kako je bol samo trenutni, osećala se kao pravi junak što nije plakala. Uočite da nisam rekla: ne smeš da plačeš! Poruka je bila: mama te ne laže, tu je uvek za tebe, zna da neke stvari bole, ali te drži za ruku i hrabri. Definitivno sam protiv raznoraznih zamajavanja i pretvaranja, samo da bi smo što više odložili neminovno. Poverenje dece se stiče već u najranijim uzrastima.

Zato, ako mislite da se ne možete izboriti sa stalnim: no,no, ne diraj cveće!, bolje ga sklonite, nego da u nekom trenutku ipak popustite. Osluškujte svoje dete, razgovarajte sa njim, obezbedite mu slobodu neophodnu za njegov pravilan rast i razvoj. Ali, ostanite DOSLEDNI kod odluka koje donosite zbog brige za njegovo dobro zdravlje i izgradnju pravilnih navika, budite iskreni i strpljivi. Da bi ste se sa detetom oko nečega dogovorili, najčešće je potrebno samo malo strpljivog razgovora, često ne dužeg od 5 minuta. Pa i ako smo umorni od posla, zabrinuti zbog mnogih stvari, 5 minuta koncentrisanog razgovora sa detetom i pridržavanje nekih pravila, može nam pomoći da bar ovaj deo našeg živote funkcioniše kako treba i da u roditeljstvu uživamo na pravi način.